..

Stojim tako na stanici, čekam nekog za kafu i odjednom bumm vidim nju kako izlazi iz crvenog busa u kome je nikad ne bi očekiv'o.Naslonjen sam na zelenu ogradu i ne mogu da ne osjetim kako mi noge drhte i sve ostalo.U toj milisekundi sjetio sam se kako sam baš nekad tu bio naslonjen i kako me držala za duksericu, gotovo pa pripijena uz mene..Imitirala je nekog, i znam da mi je to bilo nenormalno smiješno.U tim trenutcima sam osjetio koliko je volim i koliko je simpatična i koliko harizme ima u njoj.Mada to sam i ranije znao, samo mi je potvrdila..A sad sam naslonjen i gledam njen hod koji sam tako volio.Čudno je kako u 2 sekunde može toliki val misli da dođe..Razmišljam da li će proći samo bez pozdrava, okrenuti glavu od mene i na tom ostat.Ali eto vidim je kako se smije i pozdravlja me.Odgovaram na to ; ni sam nisam svjestan izraza lica, pretpostavljam kakav je bio..I eto odlazi putem kojim smo nkad zajedno šetali toliko puta..Odlazi putem kao neko koga sam upoznao samo jednom na nekom kursu programiranja i moram ispoštovati taj pozdrav..Odlazi i ruši sve u meni.Neko sa strane kad bi gledao pomislio bi da smo nas dvoje neki stari prijatelji iz osnovne koji se tek onako pozdrave.Kako je čudno sve to.Kako je strašno.Kako je nezamislivo nekad bilo.
Počeo sam gledati seriju Mr.Robot..Impresioniran sam.